Ka­da sam ne­gdje po­čet­kom ove go­di­ne po­sled­nji put u jed­noj od be­ran­skih ka­fa­na sreo le­gen­dar­nog hi­rur­ga Ra­sla­va Ći­ra Ba­bo­vi­ća upi­tao sam ga da li je tač­na kon­sta­ta­ci­ja da sa­mo do­bar čo­vjek mo­že da bu­de do­bar lje­kar. Iz­bje­gao je da mi da pre­ci­zan od­go­vor na po­sta­vlje­no pi­ta­nje, is­ti­ču­ći, vid­no na­ru­še­nog zdra­vlja, da sva­ka pro­fe­si­ja tra­ži ča­sne, struč­ne i od­go­vor­ne lju­de. Ura­dio je to, oči­gled­no zbog svo­je uro­đe­ne skrom­no­sti po ko­joj su ga pre­po­zna­va­li lju­di ši­rom Cr­ne Go­re i biv­še Ju­go­sla­vi­je, zna­ju­ći, za­si­gur­no, da je ta kon­sta­ta­ci­ja oprav­da­no iz­re­če­na i da li­je­pa ri­ječ lje­ka­ra da­je sna­ge pa­ci­jen­tu da lak­še po­bi­je­di bo­lest. Ka­zao mi je ta­da da je ži­vot sat­kan od ri­je­či i da je ve­li­ki onaj ko­ji zna da ih ko­ri­sti ona­ko ka­ko je to i Bo­gu ugod­no. Na kra­ju raz­go­vo­ra mi re­če da je sva­ki čo­vjek smr­tan, ali da je naj­ve­ći gri­jeh us­kra­ti­ti bo­le­sni­ku pra­vo na li­je­če­nje.
Ne­ko­li­ko mje­se­ci na­kon ovog su­sre­ta dok­tor Ra­slav Ći­ro Ba­bo­vić je u 80. go­di­ni ži­vo­ta za­u­vi­jek na­pu­stio ovo­ze­malj­ski svi­jet. Oti­šao je ti­ho i do­sto­jan­stve­no ona­ko ka­ko je i ži­vio, po­tvr­đu­ju­ći svo­jim ča­snim dje­lom da za­slu­žu­je po­ča­sno mje­sto me­đu bi­ra­nim Va­so­je­vi­ći­ma. A da je dok­tor Ći­ro, ka­ko su ga zva­li nje­go­vi Be­ran­ci, bio i do­bar čo­vjek i do­bar lje­kar i iz­u­ze­ta lič­nost ko­ja je is­pi­sa­la ži­vot­nu i rad­nu bo­gra­fi­ju svoj­stve­nu sa­mo ve­li­kim lju­di­ma i in­te­lek­tu­al­ci­ma, po­tvr­di­će sva­ko ko ga je istin­ski po­zna­vao. O to­me svje­do­če nje­go­vi pa­ci­jen­ti, dru­go­vi, brat­stve­ni­ci, pri­ja­te­lji, ku­mo­vi i svi ko­ji su ga bar jed­nom u ži­vo­tu sre­li. Svje­do­če nje­go­ve to­ple ri­je­či ure­za­ne u sr­ci­ma sa­be­sjed­ni­ka sa ko­ji­ma je di­je­lio za­jed­nič­ko pod­ne­be­sje upi­su­ju­ći zlat­nim slo­vi­ma svo­je ime u isto­ri­jat be­ran­skog zdrav­stva. Svje­do­če i oni ko­ji su se uz­vi­še­nim ri­je­či­ma opra­šta­li od ovog sve­stra­no obra­zo­va­nog čo­vje­ka, dru­štve­no-po­li­tič­kog rad­ni­ka, hu­ma­ni­ste, pa­tri­o­te i hi­rur­ga ko­ji je to­kom svo­je bo­ga­te ka­ri­je­re oba­vio oko de­set hi­lja­da hi­rur­ških za­hva­ta. Go­vo­re­ći o dok­to­ru Ći­ru knji­žev­nik i no­vi­nar Vlaj­ko Ću­la­fić je ni­zao epi­te­te ko­ji se pri­pi­su­ju sa­mo oda­bra­ni­ma.
– Bio je ori­gi­nal­na, oso­be­na i ve­o­ma pre­po­zna­tlji­va lič­nost: ro­bu­stan i mar­kan­tan, in­te­lek­tu­a­lac ši­ro­kih in­te­re­so­va­nja, na­dah­nu­ti go­vor­nik, ši­ro­ka – slo­ven­ska i pje­snič­ka – du­ša, čo­vjek du­bo­ko uko­ri­je­njen i čvr­sto ve­zan za srp­sku na­rod­nu tra­di­ci­ju, ve­li­ki po­što­va­lac slo­bo­dar­skih žr­ta­va i slav­ne pro­šlo­sti na­še­ga na­ro­da, bo­rac za nje­go­vo je­din­stvo a bo­nik od ra­na – i onih ko­je nam dru­gi za­da­ju i onih ko­je sa­mi se­bi na­no­si­mo, sa­pat­nik bo­le­snih, si­ro­tih i ne­sreć­nih, du­ho­vi­ti bo­em i ve­se­ljak, Va­so­je­vić – bez ostat­ka pri­vr­žen ple­me­nu i za­vi­ča­ju či­je je jed­no od ovo­vre­me­nih obi­ljež­ja bio, ne sa­mo u hi­rur­gi­ji ko­joj je da­vao pe­čat u to­ku sko­ro če­ti­ri po­sled­nje de­ce­ni­je pro­šlo­ga vi­je­ka, ali i ko­smo­po­lit na­da­le­ko znan ne sa­mo u okvi­ru stru­ke ko­jom se ba­vio, i me­đu ko­le­ga­ma, ne­go i me­đu oni­ma ko­ji su sa­svim dru­ga­či­jih za­ni­ma­nja i pre­o­ku­pa­ci­ja, a na ov­da­šnjem ši­ro­kom pro­sto­ru pod­jed­na­ko po­znat i sta­ri­ma i mla­di­ma, i in­te­lek­tu­al­ci­ma i oni­ma ko­ji to ni­je­su, i va­ro­ša­ni­ma i se­lja­ci­ma, i bo­le­sni­ma i zdra­vi­ma, i bo­ga­ti­ma i si­ro­ma­šni­ma, i pi­sme­ni­ma i ne­pi­sme­ni­ma, i pra­vo­slav­ni­ma i ino­vjer­ni­ma, bli­zak onom obič­nom čo­vje­ku ko­ji dr­ži do ri­je­či uče­na čo­vje­ka i ko­me je ona li­jek i za naj­te­žu bolj­ku, na­rod­ni lje­kar u pra­vom smi­slu, jed­no­sta­van ali ni­ka­da prost, u do­bru ne­u­zno­siv a u zlu ne­po­ni­ziv, čo­vjek isti­nit i po­u­zdan, čo­vjek či­ja je ri­ječ tra­že­na a s pa­žnjom se i ra­do slu­ša­la – na­gla­sio je Ću­la­fić.
Re­klo bi se da je u ova­ko neo­bič­no du­goj re­če­ni­ci, ko­jom je Ću­la­fić opi­si­vao dok­to­ra Ći­ra, utkan sa­mo je­dan ma­li dje­lić ono­ga što bi bli­že mo­glo da do­ča­ra nje­go­vo ži­vot­no tra­ja­nje, uokvi­re­no jed­no­stav­no­šću, ne­skri­ve­nim emo­ci­ja­ma i do­brim dje­li­ma.
Dok­tor Ći­ro je ro­đen 30. ja­nu­a­ra 1936. go­di­ne, u Pet­nji­ku kod Be­ra­na, u se­ljač­koj po­ro­di­ci, od oca Mi­lu­ti­na Slav­ka, i maj­ke Mi­li­ce, ro­đe­ne Adžić, i bio je jed­no od osmo­ro nji­ho­ve dje­ce. Osnov­nu ško­lu za­vr­šio je u rod­nom mje­stu, Vi­šu re­al­nu gim­na­zi­ju u Be­ra­na­ma, a Me­di­cin­ski fa­kul­tet u Be­o­gra­du, gdje je i spe­ci­ja­li­zi­rao op­štu hi­rur­gi­ju.
Cio rad­ni vi­jek, od 1963. go­di­ne, pro­veo je u Be­ra­na­ma, gdje je od 1972. go­di­ne pa do pen­zi­o­ni­sa­nja bio na­čel­nik hi­rur­ške slu­žbe. Za­vr­šio je broj­ne te­ča­je i spe­ci­ja­li­za­ci­ju sport­ske me­di­ci­ne. Pri­ma­ri­jus je po­stao 1980. go­di­ne. Kao op­šti hi­rurg, ra­dio je sve vr­ste ope­ra­tiv­nih za­hva­ta. Dvi­je go­di­ne bio je je­di­ni hi­rurg u be­ran­skoj bol­ni­ci. Go­vo­rio je da se de­ša­va­lo da po tri da­na i tri no­ći ne iza­đe iz bol­ni­ce. Is­ti­cao je da je u to­ku 24 ča­sa, po­red am­bu­lant­skih uslu­ga, znao da ura­di i po de­set ope­ra­ci­ja. U ša­li je is­ti­cao da da je hi­rur­gi­ja kao li­je­pa že­na, jer mno­go i da­je i od­u­zi­ma, dok su dru­gi tvr­di­li da nje­gov skal­pel i nje­go­ve ri­je­či zla­ta vri­je­de.
Ob­ja­vio je dok­tor Ći­ro pre­ko 60, a iz­lo­žio oko 80 ra­do­va i sa­op­šte­nja. Bio je or­ga­ni­za­tor broj­nih sa­sta­na­ka lje­ka­ra Sr­bi­je i Cr­ne Go­re u Be­ra­na­ma i na Zla­ti­bo­ru, ve­o­ma ak­ti­van u Dru­štvu lje­ka­ra Cr­ne Go­re, Lje­kar­skoj ko­mo­ri, Cr­ve­nom kr­stu, vi­še­go­di­šnji pre­da­vač na struč­nim se­mi­na­ri­ma, član Uprav­nog od­bo­ra Dru­štva za na­u­ku, umjet­nost i kul­tu­ru „Po­li­mlje“, član i se­kre­tar re­dak­ci­je ča­so­pi­sa „To­ko­vi“, član iz­da­vač­kog sa­vje­ta li­sta „Slo­bo­da“, sa­vje­ta struč­nog ča­so­pi­sa „Me­di­cin­ski za­pi­si“, pred­sjed­nik Cr­kve­ne op­šti­ne Be­ra­ne i Ko­mi­si­je za vjer­ska pi­ta­nja Skup­šti­ne op­šti­ne Be­ra­ne u ko­joj je, u ne­ko­li­ko man­da­ta, bio od­bor­nik. Bio je i po­sla­nik u Skup­šti­ni Sa­ve­zne Re­pu­bli­ke Ju­go­sla­vi­je.
Do­bit­nik je ve­li­kog bro­ja na­gra­da i pri­zna­nja, me­đu ko­ji­ma su: Or­den ra­da sa sre­br­nim zra­ci­ma, di­plo­me Sa­ve­za lje­ka­ra Ju­go­sla­vi­je, Dru­štva lje­ka­ra Cr­ne Go­re i Hi­rur­ške sek­ci­je Srp­skog lje­kar­skog dru­štva, Zlat­ne znač­ke Cr­ve­nog kr­sta. Do­bit­nik je i naj­ve­ćeg op­štin­skog pri­zna­nja – na­gra­de „21. jul“.
Bio je član „Vu­ko­ve za­du­žbi­ne“, član Pred­sjed­ni­štva Udru­že­nja Va­so­je­vi­ća, i pred­sjed­nik po­dru­žni­ce tog udru­že­nja u za­vi­ča­ju, od­no­sno u Va­so­je­vi­ći­ma, kao i član Od­bo­ra za iz­grad­nju Sa­bor­nog hra­ma Sve­tog Si­me­o­na Mi­ro­to­či­vog u Be­ra­na­ma.
Dok­tor Ći­ro je uvi­jek bio ra­do vi­đen gost na zna­čaj­nim sku­po­vi­ma gdje je če­sto be­sje­dio i is­ti­cao za­vi­čaj kao ne­što naj­u­zvi­še­ni­je i naj­sve­ti­je. U svo­jim obra­ća­nji­ma na­sto­jao je da me­lem­nim ri­je­či­ma ob­je­di­nju­je lju­de, po­ka­zu­ju­ći ta­ko da je nje­go­vo bi­će is­pu­nje­no pa­tri­o­ti­zmom i že­ljom da se sa­ču­va za­vi­čaj ona­ko ka­ko se ču­va naj­dra­že če­do. Imao je dok­tor Ći­ro po­nu­de da se za­po­sli i u dru­ge gra­do­ve on­da­šnje Ju­go­sla­vi­je. Nu­đe­no mu je čak da ra­di i u Švaj­car­skoj na jed­noj od pri­vat­nih kli­ni­ka i to uz do­bru na­dok­na­du, ali je sve to, za raz­li­ku od ve­ći­ne svo­jih ko­le­ga, od­bi­jao is­ti­ču­ći da ni­šta na ovo­me svi­je­tu ne mo­že da za­mi­je­ni za­vi­čaj­nu to­pli­nu. Si­gur­no da se kroz ovu kon­sta­ta­ci­ju naj­bo­lje ogle­da nje­go­va ve­li­či­na i že­lja da sve svo­je bi­će po­da­ri rod­noj gru­di, ko­ja mu du­gu­je ne­iz­mjer­nu za­hval­nost za sve što je uči­nio za svo­je Va­so­je­vi­će.
Za­vr­ša­va­ju­ći ovaj tekst pri­sje­tih se ko­li­ko je dok­tor Ći­ro vo­lio li­te­ra­tu­ru, pod­sje­ća­ju­ći če­sto da su i knji­žev­ne ve­li­či­ne, po­put An­to­na Če­ho­va, Jo­va­na Jo­va­no­vi­ća Zma­ja i La­ze La­za­re­vi­ća, bi­li lje­ka­ri. Go­vo­rio je da i do­bra pje­sma li­je­či i pod­sti­če lju­de da vo­le. Pri­sje­tih se ko­li­ko je obo­ža­vo ru­ske pje­sni­ke i ka­ko je u po­sled­nje vri­je­me sa ne­kom ne­skri­ve­nom sje­tom tra­žio da mu se to­kom dru­že­nja sa knji­žev­ni­ci­ma re­ci­tu­ju Je­se­nji­no­vi sti­ho­vi po­put onih: Svr­še­no je. Ni­kad vi­še oči/ ne­će gle­dat po­lja ko­ja vo­le./ I kri­la­tim li­šćem vi­še ni­kad/ ne­će šu­mit na­da mnom to­po­le. Či­nio je to zna­ju­ći da mu se bli­ži kraj, isto kao što je do­bro znao da sa­mo do­bar čo­vjek mo­že da bu­de do­bar lje­kar. D. Jo­vo­vić